Slobodan Petrović – doktor pravnih nauka: „Verujem da će biti stvorena treća Jugoslavija“

Beograđanin Slobodan Petrović je doktor pravnih nauka, metafizičar, umetnik i zaljubljenik u život, ali pre svega čovek koji voli ljude i veruje u dobre ljude.

Kada neko poput Petrovića do svoje 31. godine uradi nešto što neko drugi ne postigne za ceo svoj život, onda se može reći da je uspeo u životu. Intervju za naš portal uradili smo dan nakon što je doktorirao na  Pravnom fakultetu Megatrend univerziteta u Beogradu.  Mladi doktor nauka nije krio zadovoljstvo svojim postignućem, ali je kroz razgovor pokazao da je čovek koji misli svojo glavom, intelektualac u pravom smislu te reči, i kako sam kaže doktorat je kruna njegovog školovanja:

– Doktorat je kruna mog školovanja, to je kraj formalnog obrazovanja, ali i početak učenja, ulaznica u drugu dimenziju. Šest godina sam radio na doktoratu, tri godine sam uložio u intenzivna istraživanja, ali sada slede angažovanje i dalja istraživanja… Smatram da svaki doktor nauka ili intelektualac mora da se usavršava tokom celog života. On nikako ne bi trebalo da bude deo glasačke mašine već da stoji iza onoga što kaže i misli, da govori i radi ono što misli, jer jedino tako može doprineti progresu, svojim znanjem. U drugom slučaju, može postati politički pijun, marioneta koju će iskoristiti neko drugi zarad ostvarivanja svog interesa.

Da li mislite da postoji velika razlika između ljudi koji su doktorirali pre jednog veka i sada?

– Ne mislim da postoji velika razlika od doktora nauka danas i onog od pre 100 godina, jedina razlika je ta što je mnogo lakše sada, nego u tom nekom periodu. Danas ima više fakulteta i Univerziteta, dostupnije je studiranje, ali titula doktora nauka trebalo bi da bude u vrednosnom sistemu jednaka kao i pre jednog veka ili dva. Ova titula je obavezujuća na taj način što onaj ko je zaslužio mora da je opravda kroz dalji rad.

Planirate li možda da odete iz Srbije, ima li ponuda iz inostranstva, boljih uslova za rad?

– Nije problem otići iz Srbije, padalo mi je na pamet bezbroj puta, odlazio sam i vraćao se. Ja sam paorsko dete i za razliku od gradske dece, imao sam privilegiju da sam mogao da osetim miris sveže uzorane zemlje, pokošene pšenice, trave, da uzgajam domaću jabuku i trešnju. Tamo negde bih dobio novac i ništa više, ne bih mogao da osetim blagodeti svoje domovine. Moje mišljenje je, možda i preporuka mlađima, da, lepo je ići i putovati i to je nužno, dok ste mladi da upoznate različitosti. Granica je u našem mozgu, ništa drugo nije, ali bolji osećaj je ako u svojoj domovini uspete svojim radom da promenite društvo na bolje. Ovo što vam sada govorim ne važi samo za mlade koji žive u Srbiji, već u celom regionu. Naša sudbina je i sudbina svih zemalja koje su nekada činile Jugoslaviju (mogu da izuzmem Sloveniju).  Mladi na ovim prostorima imaju iste probleme i to su nerešeni problemi iz prošlosti koji su isključivo političke prirode, i to ne domicilne, već nametnute da bi velike sile mogle lakše da upravljaju.

Da li to znači da je problem u političkom sistemu?

– Mislim da nije, jer na svetu ne postoji idealni politički sistem, ali je naša obaveza da se trudimo da Srbiju učinimo idealnijim mestom za život, nego što to ona jeste. Ne postoji najgore i najbolje vreme za život i rad, svako je na svoje način dobro i loše, kao u svakom poslu, treba  nastojati da se maksimalno da u svom radu, a rezultati kasnije govore da li je to bilo dobro ili loše.

Morate da priznate da smo mi veoma ispolitizovano društvo. Zbog čega je to tako?

– Da, kod nas je sve ispolitizovano, to jest sve ono što bi trebalo da izazove određeni efekat, jer politika je poput religije, najsnažnije sredstvo manipulacije, opijum za narod, o tome su govorili još Marks i Engles. Politika je opijum za narod, to što nije uspelo religiji uspelo je politici, i to je pre svega uspelo međunarodnoj politici. Mi smo u u tesnacu, nemamo puno mogućnosti da budemo samostalni i nedostaje nam nacionalni suverenitet koji podrazumeva i međunarodni dignitet. Zdrave države i društva imaćemo tek kada se stvore nacionalni identiteti novonastalih Republika bivše SFR Jugoslavije. Oni bi trebalo da budu levičarskog opredeljenja, a ne radikalno desničarskih, bez primesa ratnog perioda, koji je doneo sve najgore i profit onome koji je rat nametnuo. Tu pre svega mislim na  Međunarodnu zajednicu, EU i NATO pakt, ali ne u aktuelnom političkom sastavu, već u onom koji je bio krajem 20.veka. Ne možemo EU i NATO posmatrati danas kao pre 20 godina, kao kreatore političke situacije tada, pojedini akteri iz tog vremena više nisu među živima, nekima je mandat završen, a oni koji su živi nisu više politički aktivni. Današnje sile koje su kreatori globalne politike, nisu u istom sastavu kao devedestih godina prošlog veka, zbog toga verujem da se to vreme nikada više neće ponoviti.

Šta mislite, kada će Srbija i zemlje Zapadnog Balkana doživeti svoj progres?

– Mislim da Srbija kao suverena država mora to biti u punom smislu te reči, kada se to desi ona će doživeti svoj progres. Država je jaka onoliko koliko ima para u državnoj kasi, i narod se ponaša u skladu sa tim, zadovoljniji je kada i ako su kase pune. U siromašnim društvima, gde su niska primanja i gde je visoka stopa nezaposlenosti dolazi do kriza i do mogućnosti intervencije međunarodnog faktora, koji onda njima manipuliše i stvara jefitnu radnu snagu. Ako je država jaka, ima jaku privredu i dugoročne dobre planove, (a to je problem svih država u regionu jer dugoročni plan mora biti na 50, a ne na pet godina), doživeće brži progres…

Kako danas mladi ljudi donose odluke, da li su oni ovde u regionu otvoreniji za saradnju?

– Danas mladi ljudi uviđaju da ostaci prošlosti nisu korektni, da nisu tačni, razmišljaju svojom glavom i daju jednu drugačiju sliku Balkana, i to je najveće dobro 21. veka na našem prostoru. Mladi ljudi danas su sposobniji da donesu racionalnu odluku, jer proveravaju informacije i ne veruju odmah u sve šta ima se plasira. S obzirom na to kako sarađuju, moguće je jače ujedinjenje mladih u regionu u nekoj budućnosti.

Možda u nekoj novoj Jugoslaviji ili je to utopijska ideja?

– Ne deluje mi utopijski ideja o novoj Jugoslaviji.  Voleo bih da za 100 godina neko čita ovaj intervju i da vidi u njemu da smo mi razgovarali i na ovu temu, i da  smo mi imali hrabrosti da pričamo o rađanju treće Jugoslavije, mislim da će sto desiti i da će biti stvorena u poslednjoj četvrtini ovog veka. Ona neće imat političke obrise prethodnih Jugoslavija, ona će biti neki savez, oblik konfederacije, koji će se razraditi kao strategija. Ubeđen sam da sada mnogi koji čitaju ovaj intervju neće pozitivno reagovati na ovo moje mišljenje, ali na osnovu mog istraživačkog rada, dokumentarnih materijala istorije potreba civilizacijskog progresa, tvrdim da će doći do stvaranja treće jugoslavije. To uopšte nije nemoguće, i narodima bivše Jugoslavije može da pomogne da shvate da ujedinjeni možemo više, a primer su mladi.

Ko će stvoriti tu „treću Jugoslaviju“?

– Mladi ljudi koji će je stvarati rađaju se danas, oni će biti oslobođeni predrasuda, jer nisu i neće preživeti ratna razaranja. Ratovi su se vodili zbog interesa ratnih profitera i međunarodne zajednice, narod nije bio kriv, on je bio izmanipulisan i stradao je. Nikada neću zaboraviti izjavu jednog vojnika, koji je rekao: „Javljam se iz rova, ništa ne znam, na koga pucam, ni zbog čega sam ovde, samo želim da se vratim kući sa glavom na ramenima“. Ako se jedna Nemačka koja je bila razjedinjena ujedinila, i krajem 20. veka postala i sada je jedna od najjačih država Evrope, ne vidim razlog zašto to nama ne bi moglo da se desi. Veoma mi je drago kada od nekog mladog čoveka na televiziji gde je to moguće čujem: „Ma kakav rat, ko je danas lud da ratuje“.

S obzirom da su praznici, da nastavimo sa lepšim i lakšim temama. Kako izgleda jedan vaš dan?

– Ne ustajem rano, volim da spavam, ali ne mogu, još od studentskih dana… Radim noću, ostanem budan i do pet, šest sati ujutru, ako nemam nekih radnih obaveza koje su u skladu sa ustaljenim radnim vremenom institucija pre svega. Popijem kafu i pravim dnevni plan, koji nikada ne ispunim do kraja, 95 odsto planova ne realizujem (hahha), moj život je intenzivan i haotičan i ne mogu da se držim plana, ali ga pravim. Volim da se opustim sa prijateljima, na nekoj laganoj večeri, obožavam reku, riblje specijalitete, muziku…

Umetnost i kosmos igraju posebnu ulogu u vašem životu?

– Meni umetnost dođe kao hobi koji neizmerno volim. Pisanje i slikanje su moji ventili, kada nemam radnih obaveza. Poezija me ponekada diže iz sna, pa ustajem da zapišem stihove. Slikarstvo mi služi kao vid pražnjenja. Mislim da kosmos definiše naše puteve i energija koju mu šaljemo, zahvalan sam kosmosu.

Kažete za sebe da ste metafizičar. Vaša poslednji zbirka pesama se zove „Java jednog metafizičara“.  Kako je došlo do te spoznaje?

– „Java jednog metafizičara“ je zapravo moje otkrivanje, izlaženje iz anonimnosti i trenutak kada sam odlučio da ne krijem da sam metafizičar. Da se ogoljen pokažem svetu takav kakav sam. Metafizika je nauka o duši i kao takva ona podrazumeva vraćanje duše i proučavanje od njenog života pre ovog u kome smo, za vreme ovog i nakon njega. Ovom knjigom i sadržajem prikazao sam sebe kao nekog ko se bavi naukom koja se zove metafizika i ko se trudi da što više pronikane u tajne života, ovog, prethodnog i nakon ovog. Mislim da smo na Zemlju svi došli sa određenim zadatkom, a Američka psihijatrijska komora je još u prvoj polovini 20. veka putem hipnoze, dokazala da postoje životi pre života, na osnovu raznih eksperimenata sa pacijentima, tamo je to dozvoljone. Metafizika je umetnički prikaz onoga čime se ja bavim u trenucima kada imam duhovna metafizička šetanja.

Zanimljivo je kako je došlo do promocije vaše poslednje zbirke na Kolarcu, za koju je vladalo veliko interesovanje…

– Da, veoma interesantno. Želeo sam da promocija „Jave jednog metafizičara“ bude na nekom kultnom mestu u Beogradu, te sam obišao jedno dvadesetak lokacija i izabrao datum 4. septembar, iako sam potragu počeo u aprilu mesecu. Niko nije imao slobodan termin! Na kraju sam otišao do Kolarca, koji mnogo volim.  Znao sam da tamo ne može svako da ima promociju ili  javni nastup. Tražili su mi biografiju, dao sam im adresu mog sajta, i rekao da ću im poslati CV čim stignem kući, oni su mi rekli da će se javiti narednih dana. Otišao sam iz Kolarca, i na putu do kuće pozvao me je direktor Kolarca i rekao mi da su članovi komisije pregledali moj sajt i da je promocija odobrena. Možete li da zamilsite koliko sam bio istovremeno zbunjen i srećan!

Vi živite svoj san?

– Usavršio sam se da dođem u situaciju da živim svoj san, nije to neka posebna filozofija, nužno je da znate šta želite od života i šaljete poruku kosmosu. To je recept za uspeh, plus snažan i predani rad. Nije lako doći ni do jednog cilja. Na primer, promenio sam četiri mentora dok sam radio doktorsku disertaciju, ništa nije slučajno, pojavili su se pravi ljudi na kraju koji nisu samo bili mentori, već i ljudi koji su mi otvorili neka druga vrata, vrata budućnosti. Moja najveća želja je bila da steknem titulu doktora nauka, a kosmos mi je dao rešenje i podržao me…

Šta nama smeta da bismo živeli svoj san?

– Ograničeni smo, kulturološki, politički, religijski. Smatram da je religija ima veoma jako uporište ovde i dalje je snažna, religije je neophodno poznavati da bi mogao da se izjasniš kao religiozno biće. Ja moram da probam neku kafu ili čaj da bih znao da li mi se dopada ili ne. Ako slepo verujem onome što mi je nametnuto, i ako nisam imao priliku da saznam i naučim o različitostima, a svet je od njih sačinjen, ja samog sebe čini hendikepiranim i uskraćenim. Mislim da su religije najveći ometači slobodoumlja u Srba, bez obzira koja religija od tri monoteističke, nužno je da čovek prvo sebi dozvoli da saznanjem, čitanjem i interesovanjem upozna različitosti, tek kada to uradi onda će moći da percipira druge onakvim kakvi jesu. Možda ja nisam u pravu i ne treba da budem, ne bi bilo prirodno da svi razmišljamo na isti način i da se vodimo istim tvrdnjama, međutim razlika između religijie i metafizika je jednostavna. Religija podrazumeva  verovanje, a metafizika tvrdi, ona ima ljudske dokaze, izjave i iskustva kroz koje se tvrdi, nema verovanja u izmišljene ili eventualno u knjigama zapisane likove i događaje, metafizika je potvrda primljenih iskustva u davno prošlim vremenima, i duša se toga seća.

Šta vas nervira u današnjem svetu?

– Nerviraju me mediji. Izbacio sam televizor pre četiri godine iz svoje sobe, slušam samo radio i zabavnu ili klasičnu muziku. Informišem se putem Interneta, selektujem vesti i proveravam informacije, danas je to jako teško, nudi vam se svašta preko medija,  ja proveravam, kada se uverim, onda verujem… Na taj način se i opredeljujem kome ću verovati, jer proveravanjem i permanentnim ispitivanjem dolazimo do saznanja. Ako slepo verujete jednom mediju, a on ima cilj da utiče na široke narodne mase jer je najgledaniji, normalno da ćete  se utopiti u masu kojom će se lako upravljati, pomiriti se sa malom platom,  nećete znati i najosnovnije informacije o svom narodu i zemlji, a zapravo to je ona masa koje se stvara da bi došli na sistem hleba i igara.

„Bombardovani“ smo rijaliti programima, kako vi gledate na to?

– Mene ne plaši to što postoje rijaliti šou programi, ima ih svuda u svetu. Vi kada pogledate ljude koji učestvuju u svim tim lakim zabavama i preko noći dobijaju popularnost i  ističu bogatstvo, to nema veze sa mozgom,  nema logike ni zdravlja, a masa to voli jer je pod uticajem sredine, socijalnog stanja, kulturne krize, nacionalnog identitet, masa je opijena. Mi smo dobili nacionalnu anesteziju, i sa njenim doziranjem, lakše nama upravljaju. Svako ko razmišlja svojom glavom i ko se istrgne iz stega upravljačkog sistema, on je subjekt koji štrči. Ti ljudi, koji postaju poznati po tome što su imali seks pred kamerama,  ili su raksinuli pa se pomirili, pa to rade svi normalni, imaju seks, mire se i svađaju.  Svi žele da budu poznati i to je bolest 21. veka. Žele da budu bitni i to nije ružno, ali to razumem samo ukoliko imate neki kvalitet, neko je lep pa bude maneken, ili neko ko je intelektualac pa dobije Nobelovu nagradu, to je u redu, ali mi imamo poremećen sistem vrednosti. Ovde dobro živi neko ko nema ni jednu ličnu ili profesionalnu osobinu, a poznat je po tome što se skinuo go ili provocira, psuje, tuče se…

Ima li tome kraja?

– Izvitoperen je sistem društvenih vrednosti, međutim, optimističan sam i mislim da to neće još dugo  trajati , da su to posledice socijalne nejednakosti, jer kapitalizam sam po sebi polarizuje društvo na ekstremno bogate i siromašne, i ta polarizacija nas je dovela tu gde smo.

Šta biste uradili kada biste imali vlast na 24 sata?

– Veoma zanimljivo pitanje. Hm. Vlast na 24 sata? Prvo što bih uradio institucionalno i formalnopravno dozvolio bih svim ljudima da se vole, javno. Ukinuo bih reklame na TV-u, otvorio bih državne cvećare da se narodu poklanja cveće, podigao bih pet puta više gradskih parkova. Promovisao bih sve one koji  se vole i razmišljaju o deci, natalitetu, o tome kako deca treba da dobiju ljubav i pažnju iz doma, bilo da su biološka ili usvojena. Otvorio bih više pozorišta, ukinuo sve rijaliti programe koji postoje, doneo bih zakon da svi činovnici u državnoj upravi ne smeju da budu politički regrutovani, i da svako lice koje vrši javnu političku fukciju na njoj može da ostane samo dva mandata – osam godina.  Uh, toliko toga bih uradio, a malo je vremena. Podigao bih više skulptura, i ne bi ih pravili političari već bi ih birao narod.  Po celoj Srbiji voleo bih da škole imaju više razreda u kojima se radi sa manje dece i da se napravi dugoročan stogodišnji plan razvoja školstva. Poslednji minut bih proveo na Dunavu.

Da li verujete u Deda Mraza i šta ste sebi poželeli za Novu godinu?

– Verujem u Deda Mraza i želim da mi pokloni samo dobro zdravlje.